Archives

Најбољи ученици наше школе иду на зимовање на Златибор!

Учествовањем на такмичену “Знањем до снова” ђаци наше школе желели су да провере своје знање, сазнају нешто ново, а они најбољи освојили су и зимовање.

Општина Медијана организовала је ово такмичење за 10 школа са своје територије. Ово је прво велико такмичење нишких основних школа на ком ученици могу да провере своје знање, припреме се за даље школовање, а буду и награђени за уложени труд и стални рад.

polukulba

Биће награђени по један дечак и једна девојчица од петог до осмог разреда, а зимовање ће бити реализовано за време зимског распуста.

У фебруару ћемо гледати слике… 🙂

 

Advertisements

Живот и рад Вука Караџића

У четвртак, 24. новембра 2016. године, учитељице трећег разреда Снежана Марковић и Сања Алексић реализовале су угледни час о животу и раду Вука Караџића.

Мали креативци и радозналци веома успешно су завршили месец писмености.

 

Први биолошки доказ супернове

sup

У фосилним остацима бактерија нађених у гвожђу, научници са техничког универзитета у Минхену, пронашли су радиоактивни изотоп гвожђа, који датира још из времена супернове у нашем космичком комшилуку. Ово је први биолошки доказ такве супернове на нашој планети. Одређивањем старости дубоке бушотине Пацифика (океан), утврђено је да се супернова догодила пре 2.2 милиона година, што је отприлике време када се појављује данашњи човек. Већина хемијских елемената поседује своје порекло у језгру пуцања ове супернове. Када звезда заврши живот великом експлозијом, она одбацује своју масу у свемир. Радиоактивни изотоп гвожђа Fe-60 ексклузивно је настао у оваквом праску. Због тога што се његова старост процењује на 2.62 милиона година, немогуће је да се прасак догодио у нашем соларном систему и не бисмо требали да пронађемо гвожђе које води порекло из супернове на нашој планети. У 2004 години научници са ТУМ су по први пут пронашли Fe-60 на нашој планети. Био је у фероманганској кори прикупљен са дна екваторијалног пацифичког океана.

Божидар Лазаревић

Соларни ветар

Елелктромагметно зрачење и брзе честице стално напуштају Сунце и крећу се брзином од 500 км/ч, а до Земље стижу за неколико дана. Овај стални “поток” честица назива се соларни ветар.

Соларни ветар састоји се од електрона и позитивних честица. Изазван је високом температуром короне. Читаво Сунце стално испарава губећи масу коју односи соларни ветар. Без обзира на то што ветар сваке секунде са Сунца односи између 108 и 109 кг материјала, од када је настало до данас Сунце је изгубило само 0,1% своје укупне масе.

Подручје ширења Сунчевог ветра назива се хелиосфера. Проењује се да је њена граница на растојању 50 и 100 астрономских јединица од Сунца.

Средином 70-их година 20. века утврђено је да соларни ветар највише “дува” кроз тзв. коронарне рупе. Оне имају густину и до 10 пута мању од густине других делова короне. Највеће коронарне рупе могу имати димензије мерене стотинама километара и могу се видети само неколико пута током сваке деценије.

sun1    sun2

Земља, слично Сунцу, поседује диполно магнетно поље. Можемо замислити као да се у унутрашњости Земље налази огромни магнет: јужни пол тог магнета налази се на канадском артичком подручју, а северни на Антартику.

Земљино магнетно поље шири се на све стране далеко у простор, али тако да се у смеру према Сунцу простире само до растојања 10 пута већег од њеног полупречника, а у супротном смеру пружа се у облику репа комете. Разлог оваквог облика магнетног поља наше планете је у деловању Сунчевог ветра.

download

У поларним областима наше планете јачина магнетног поља је највећа, а линије сила доста су близу површини Земља. Наелектрисане честице увек се крећу у правцу линија магнетног поља, па им је због облика линија у поларним областима ту најлакше да стигну у ниже делове атмосфере. Пристигле наелектрисане честице сударају се са атомима гаса атмосфере, побуђују их и гас почиње да светли. Тако настаје поларна светлост. Она се јавља у различитим облицима, а боја је зелена или црвена због тога што гас атмосфере емитује светлост одређених фреквенција, а не белу светлост.

pol  images

Божидар Лазаревић VII-2

 

Корпа пуна математике

pom   Погледајте предмете који вас окружују очима математичара.

Поморанџина кора, осим што се може љуштити, сецкати или само мирисати, може се посматрати и као скуп тачака. То је нешто што би учинио један математичар. Ако би кору поморанџе исекао на ситне комаде, па их затим још уситнио, самлео на ситније и ситније делове, бесконачно пута, све док уместо комадића не добије апстрактне објекте зване тачке, математичар би рекао да кора поморанџе представља скуп тачака. То важи и за сваку другу површ.

Наиме, тачку у Декартовом координатном систему математичари дефинишу са три броја – најчешће су то x, y и z, где сваки од њих представља растојање од Декартових оса. На пример, једну тачку записујемо као (3, 8, 5), што значи да је она од координатног почетка удаљена за 3 дуж x осе, за 8 дуж y осе, а 5 дуж z осе.

Како, међутим, да запишемо баш све тачке које је математичар добио млевењем поморанџине површине? Једини начин је да користимо једначину и то такву која доводи у везу и x и y и z, као што је, на пример, x+ y + z = 1, што је, иначе, једначина свих тачака у једној равни. Све тачке које задовољавају једначину x2 + y2 + z2 = 1, налазе се на растојању 1 од координатног почетка. Оне, заправо, образују сферу или, у нашем случају, скуп тачака који чини поморанџину површину.

Међутим, ако се мало поиграмо с том једначином, можемо да деформишемо поморанџу. Ако само додамо једну двојку, као у 2×2 + y2 + z2 = 1, то је исто као да смо поморанџу мало спљоштили дуж x осе. Ако уместо 2 ставимо 20, онда ће изгледати као да смо је много јаче притиснули, у нади да се поморанџа неће распрснути.

Божидар Лазаревић VII-2